Дванаестогодишњи Лијам Картер имао је једну последњу жељу.
Дијагностикован му је агресиван и неизлечив тумор мозга познат као ДИПГ (Дифузни интринзични понтини глиом), Лиамови дани су били срцепарајуће одбројани. Али упркос болу, посетама болници и третманима који су изгледали да више узимају него што дају, у Лиамовим очима је и даље сијало светло – кошарка.
А у срцу те страсти био је један човек: Никола Јокић, тихогласни српски гигант који је постао један од најдоминантнијих играча НБА и двоструки МВП са Денвер Нагетсима. Лијам није био само обичан навијач. Знао је Јокићеве статистике напамет, носио његов дрес на свакој сесији лечења и сваки пут када су Нагетси играли, сијао је.
Дакле, када су лекари нежно рекли Лиамовој породици да време истиче, његови родитељи су га питали да ли има још нешто што жели. Његов одговор је стигао без оклевања:
„Само желим да разговарам са Николом.“
Захваљујући координисаном напору Лијамове породице, локалних волонтера и Фондације „Маке-А-Виш“, вест о Лијамовој жељи стигла је до Јокићевог тима. Захтев није био за ништа велико — нити за карте, нити за потписану опрему — само за прилику да разговара са својим херојем. Када је Јокић чуо за Лиамову причу, омогућио је да се то догоди у року од 48 сати.
Позив, који је одржан преко Зума, организован је из Лиамовог болничког кревета, окружен његовим родитељима, старијом сестром и медицинском сестром која му је држала капу Денвер Нагетса преко главе. Када се екран осветлио и појавило се Јокићево лице, Лиам је уздахнуо. Његове очи, тупе од недеља лекова, изненада су оживеле.
„Здраво Лијаме“, рекао је Јокић са топлим осмехом. Чуо сам да сте велики фан, и само сам желео да кажем — хвала вам.
Скоро пола сата двојица су разговарала о кошарци, коњима (Јокићевој другој страсти) и животу. Лијам га је питао о његовом омиљеном тренутку као играча („Освајање првенства“, одговорио је Јокић, „али сусрет са вама би могао бити близу другог места“), а Јокић је питао Лијама о његовој омиљеној позицији за играње у школским утакмицама пре него што се разболео.
„Некада сам играо централног играча, као и ти“, поносно је рекао Лијам.
„Па, већ имаш једну ствар бољу од мене“, одговорио је Јокић. Веће срце.
Лијамова мајка, Емили Картер, присетила се тог тренутка са сузама у очима. “Први пут после недеља Лијам се насмејао на тај начин. Мислим да је у том тренутку заборавио да је болестан.
Пре него што се позив завршио, Јокић је дао обећање: његова следећа утакмица биће за Лиама. „Написаћу твоје име на својим патикама и носићу те са собом“, рекао је.
Три ноћи касније, Јокић је пружио једну од својих најемотивнијих партија сезоне: 32 поена, 14 скокова и 9 асистенција у победи над Феникс Сансима. После утакмице, подигао је ципелу према камери током интервјуа после утакмице. На њему, написано перманентним маркером, биле су речи:
„За Лијама.“
„Он је вечерас био прави МВП“, рекао је Јокић новинарима. Само сам се играо.
Само шест дана након позива, Лијам је мирно преминуо, окружен породицом. Његов последњи дан био је испуњен љубављу, тихом музиком и причама о позиву. Његови родитељи су рекли да је у последњим тренуцима држао дрес Нагетса који је потписао Јокић, а који му је поклоњен дан након позива.
“Шапнуо је ‘хвала’ непосредно пре него што нас је напустио”, рекао је његов отац, Ден Картер. Верујемо да је то говорио Николи.
Убрзо су почеле да стижу почасти из НБА заједнице. Денвер Нагетси су одржали минут ћутања пре следеће кућне утакмице, а Јокић, борећи се са сузама, носио је наруквицу са Лиамовим именом до краја сезоне.
У данима који су уследили, хаштаг #ЗаЛиама почео је да трендингује на друштвеним мрежама. Навијачи, играчи и тимови делили су фотографије и поруке у његову част. У близини Лиамове школе насликан је мурал на којем је приказан у дресу Нагетса, како се смеје ка небу.
Јокић је касније поделио ретку личну поруку на Инстаграму:
Лијаме, твоја храброст ме подсетила зашто је ова игра важна. Хвала што си ми дозволио да будем део твоје приче. Вољени сте. Сећамо те се.
Лијамова породица је од тада покренула добротворну иницијативу под називом Лијамова светлост, усмерену на подизање свести и прикупљање средстава за истраживање за ДИПГ, рак који добија минимална федерална средства упркос томе што је један од најсмртоноснијих тумора мозга код деце.
“Лијам није имао прилику да одрасте”, рекла је Емили, “али можда његова прича може помоћи другој деци да добију ту шансу.”
За Николу Јокића, никада није било о томе да буде херој на терену.
„Лако је да се постигну голови“, рекао је тихо након Лијамове смрти. Али прави изазов – права величина – је показати љубав, чак и када боли. Лијам ме томе научио.
И у том тренутку, милионима који су гледали широм света било је јасно: величанственост није само кошарка.
Понекад је довољно само се појавити – за једно дете, једну последњу жељу и једно незаборавно дело доброте.
